Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO da ne KAŽEM – KAŽI ČIKI HVALA

ŠTO da ne KAŽEM – KAŽI ČIKI HVALA

360
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 26.02.2019

Prelistavam Narodne novine i nailazim na tekst koji je napisao neki od čitalaca, pod naslovom „Čekanje autobusa nije trka”. Pred očima mi u tom trenutku iskrsne bezbroj slika, vezanih za autobuse gradskog saobraćaja i našu (ne) kulturu.

Čekanje autobusa, recimo. Najpre čekaš, dok stigne i kada stigne. A onda trčiš za njim kad stane, pošto stane gde ima mesta da stane,a ne gde treba da stane i gde ti čekaš. Ovo je samo jedna od sportskih disciplina, koju treba vežbati ukoliko svakodnevno koristiš gradski prevoz. Smešna je, istovremeno i tružna slika, na kojoj gomila ljudi trči za autobusom, mlatara rukama, maše i u poslednjem trenutku se hvata za šipku u stanju „duše u nosu”. Oni koji nisu dovoljno uvežbali, ostaju na stanici i, što je za naše prilike sasvim uobičajeno i normalno, psuju vozača i celu mu familiju.

U autobusu sledi nova trka. Trka za slobodnim mestom. Tu definitivno pobeđuju mladi. Šampioni su u trčanju i otimanju slobodne stolice. Starijoj generaciji ne preostaje ništa drugo, nego da se dokopa neke šipke i posmatra decu, koja su već zgrabila mobilne , bulje u njih ko da im život zaviisi od tog pogleda, smeju se povremeno nečemu ili glasno komentarišu ono što vide. Neki od njih su malo finiji. Stavili slušalice u uši, pa niti vide niti čuju, niti ih je briga ko je star a ko mlad.

Još ako svemu tome dodaš glasnu , uvredljivu za uši normalnog čoveka, muziku koja dopire iz šoferovog ćoška, ugođaj je kompletan. Nije preporučljivo da se buniš, dobićeš odgovor „Gospodine ( gospođo), autobus je moja kancelarija, mogu ovde da radim šta hoću. I da slušam šta hoću”.

Trpiš i ćutiš, umoran od trčanja,dobro je barem što ne ideš peške. A to što tebe iritira, samo je stvar tvojih godina. Malo si nervozan, i umoran, i star……. a za to nisu krivi oni koji sede,

hoću reći mladi. Kriv si ti, jer „što ideš uopšte negde, ako nisi kadra da ideš. Sedi kući, i gledaj televizor”.

Šalu na stranu, jesmo li stvarno postali toliko nekulturni, ili smo oduvek takvi bili? Da li je nekultura naš specijalitet, ili ga neguju i druge zemlje, ali mi to ne znamo? Ili smo stvarno (oni koji to jesu) toliko ostareli, da smo postali matori namćori, kojima sve smeta, pa i deca u autobusu?

Biće, ipak, da smo nekulturni. Da nam osnovno kućno vaspitanje nedostaje poslednjhih godina.Ne samo u autobusu, već i na svim drugim mestima. Mi više ne umemo ljudski da kažemo dobar dan, hvala, izvolte, molim vas, izvinite…….i tome slično. Kao da ćemo kaznu da platimo, ako izgovorimo te jednostavne reči koje se uče još u detinjstvu, kada dete progovori i kada mu roditelji kažu „Sine, kaži hvala čiki“.

Kao da smo počeli da se stidimo lepog ponašanja, kao da je IN biti što nekulturniji i nevaspitaniji, kao da nam je neko dao zadatak da budemo takvi. Zdušno se pridržavamo „nevaspitanih pravila“ i, što je najgore, ponosni smo na sebe. Jer to je, izgleda, nekima jedini način da se izdvoje iz društva. Da ih neko primeti. Da skrenu pažnju na sebe. Nevolja je u tome što ovakvih, iskompleksiranih i nevaspitanih osoba, ima puno. Preplavili su i grad, i zemlju……ugušili sve što je lepo i čime se pametni ljudi diče, i napravili od zemlje rijaliti.

Ne znam šta bih vam rekla. Ne znam kako se ovaj nedostatak može ispraviti, ako se uopšte u ovoj fazi može. Možda (a to važi za one uporne, koji ne odustaju) treba krenuti od početka. I napraviti neku novu generaciju, nekih novih ljudi, koji će sutra umeti „čiki da kažu hvala“.

26.Februar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde