Naslovna Sve vesti Niš ŠTO da ne KAŽEM -STRAHOVI PROSEČNOG SRBINA

ŠTO da ne KAŽEM -STRAHOVI PROSEČNOG SRBINA

224
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 25.02.2019

Znate li koja je najrasprostranjenija bolest u Srbiji danas? Strah od svačega i ničega konkretnog. Ali intenzivan strah od kojeg srce preskače, muti se u glavi i steže u grudima.

Milion strahova prosečni Srbin danas nosi u sebi. “Strah od sutra” je početna dijagnoza, a svi ostali strahovi, vezani za uže oblasti strahovanja, proizilaze iz straha od sutra.

Svi se boje sutrašnjeg dana, i onoga šta će on doneti. Zato što više nema pisanih pravila niti zakona, kojima se može verovati, i koji ne mogu biti prekršeni za tili čas. Bez problema, i bez objašnjenja.

Prosečan Srbin ima, pre svega “egzistencijalne strahove” – hoće li sutra imati “za leba i s leba”, za autobusku kartu, za užinu detetu ako ide u školu i slične , sasvim obične stvari, o kojima prosečan građanin sveta ne razmišlja.

Egzistencijalne strahove ovog tipa prate “viši egzistencijalni strahovi” – hoće li moći da plati struju, komunalije, porez…..jer ako ne plati, sledi “opasan strah”, strah od zvona na vratima i čoveka koji nosi nalog izvršitelja zbog neplaćenih računa.

Strahovi “luksuznog karaktera” slede posle – kako školovati decu, kako ih zaposliti, kako ih udati I oženiti, kako dočekati unuke bez kinte u džepu.

Prosečan Srbin je ispunjen strahovima svih vrsta, a rezultat toga je – odsustvo radosti i smeha. Kada ste poslednji put videli čoveka koji se od srca smeje, koji vas pri susretu dobro raspoložen obaveštava o nečem lepom što mu se dogodilo, koji nije zagledan u prazno, i nije nervozan pri izgovaranju sasvim običnih reči?

Srbin je danas ( i ne treba mu zameriti) konstantno “nakrivo nasađen”. On čak i ne čuje šta vi kažete, on odmah kreće u prepirku, svađu, a ponekad i tuču. Strahovi su mu ubili dušu, I pretvorili ga u biće bez osećaja, kulture i ljudskih obrisa.

A treba li tako, i može li drugačije? Verovatno da, ukoliko prosečan čovek uspe da strahove prevaziđe u sebi. A uspeće sa malo više para u džepu i rešavanje svih gore navedenih problema koji ga kao utvare iz mraka svakodnevno prepadaju. Pošto se do para ne dolazi baš tako lako, prosečni Srbin će – ako želi da ostane živ – morati sve to da gurne pod tepih. I pokuša da zaboravi, pa kako bude. I nastoji da se ne plaši sutrašnjeg dana, jer on će biti onakav kakav treba da bude, strahovao on ili ne.

Mnogo je snage potrebno da običan čovek sebe dovede u ovakvo stanje. Stanje u kojem ga neće biti briga, i u kojem će plivati vodeći računa samo da se ne udavi. I da mu pri tom bude dobro.

Ali, drugog načina (razumnog mislim ) nema, ako hoćeš da opstaneš i ostaneš na ovom svetu. Svetu koji nije sjajan, ali boljeg za sada nemamo. Dok ga ne dočekamo, ako ga dočekamo. A pošto smo na čekanju – onda čekanje valja učiniti prijatnijim. Kako ne bismo pomrli od stvarnih bolesti, izazvanih strahom.

Pade mi na pamet nešto što je jako davno rekao i napisao Ivo Andrić. Kao recept i uputstvo za život svih, koji se boje. “Boj se ovna, boj se govna – pa kad ćeš živeti?”

25.Februar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde