Naslovna Sve vesti Niš ŠTO da ne KAŽEM – NOVINARSKA SEĆANJA

ŠTO da ne KAŽEM – NOVINARSKA SEĆANJA

270
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 30.12.2018

Pred kraj svake godine mnogi, uglavnom važni ljudi, se osvrću na godinu koja odlazi, rezultate koje su postigli i na sve što im je ostalo upečatljivo u sećanju. Ja ne mogu da se osvrćem, jer novinari žive ko noćni leptiri – jedan dan, pa gotovo. Onda usledi Jovo-nanovo sledećeg dana. Rezultate ne možeš da sabereš, ali da pamtiš možeš. Sve što te je taklo u srce, sve što te je oduševilo, rastužilo ili naljutilo.


Milena Simić

Prva misao mi je misao na bolesnu decu i mlade ljude ( a mnogo ih je u poslednje vreme), na onu decu koja su bitke dobila, ali i na onu koja su otišla zauvek. U glavi bezbroj slika, a jedna dominira. Slika Milene Simić, mlade žene iz Niša koja je bitku izgubila. I njene oči, iz kojih se čitala priča. Više od ikoga na svetu verovala je da će živeti. Kad sam čula da je otišla, bolelo me je kao za najrođenijeg. Pomalo sam i bila ljuta na nju. Obećala mi je da neće otići, a vidi sada. Šta se to s njom dogodilo? Je li lagala i sebe i mene, ili je samo bodrila sebe? Milena me je rastužila do bola. Što ne znači da i sve druge price nisu ostale u sećanju. Ali, Milenine oči su ostale da žive u mojoj glavi i ne znam šta mogu da uradim, kako bi ih izbrisala.


Marina Adamović

A onda – Marina Adamović. Niška humanitarka koja, bolesnija od mnogih bolesnih, pomaže bolesnima na najčistiji, najljudskiji i najhumaniji način. Ovih dana je od Nišavskog okruga dobila i priznanje. Ne verujem da ga je iko, od svih koji su priznanje dobili, više zaslužio od Marine. Zato što Marina prkosi životu. Ko zna koliko bi puta do sadaumrla, da ne mora da živi zbog drugih. Ona je živi primer “življenja za druge”.


Veljko Đurić

U sećanje mi dolaze i sva ona pametna deca u našem gradu o kojima malo ili nimalo govorimo, koja se nude svojim znanjem i umećem, a retko ko ih primećuje. Tu i tamo, i ponekad. Veljko Đurić, recimo. Četrnaestogodišnjak, koji je sa svakog takmičenja, iz bilo kog predmeta doneo po 100 osvojenih poena, i nagradu razume se. Taj isti Veljko, o kom se brine samohrani otac, nije uspeo da dobije stipendiju za talentovane đake,” jer nije ispunio uslove”.Šest hiljada dinara za opštinu – ništa, za Veljka – mnogo. Toliko o uvažavanju talenata u našem gradu. Pravih, ne izmišljenih, talenata.


Žarko Ranđelović

Žarka Ranđelovića, učenika gimnazije Svetozar Marković smo već zaboravili. A bio je najbolji matematičar u secijalnom odeljenju, dobitnik medalje na Svetskoj olimpijadi matematičara, momak koji je uspeo da upiše Kembridž i tamo bude među prvima. Sada je doktorant na Kembridžu, i neće nam se vratiti. A što bi – ionako smog a već zaboravili.

Mogla bih ja do prekosutra da se prisećam. Ali čemu? Čemu sećanja, ako nema i rezultata. A , možda, ih ipak i ima. Rezultat su ljudi koji postoje, ili su postojali. Koje si upoznao I srodio se s njima. Kojima si pokušao da pomogneš, ili uspeo u tome. Ima li većeg rezultata od čoveka, koga imaš kao prijatelja?

Čovek je najveće bogatstvo, kažu. Ako je tako, onda sam ja bogat novinar koji u novinarskoj beležnici ima ljude. i to ne bilo kakve, već istinske ljude.

30.decembar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde