Naslovna Sve vesti Niš ŠTO da ne KAŽEM – ŽIVOT BEZ POKRIĆA

ŠTO da ne KAŽEM – ŽIVOT BEZ POKRIĆA

219
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 29.12.2018

Razmisljam ovih dana – živim li ja to u Nišu, ili u nekom velikom evropskom gradu? Po kuknjavi većine nas, rekla bih da živimo u nekoj maloj palanci na krajnjem jugu Srbije, po onome što vidim, bogami sam u velegradu.

U autobusu pomislih da je saobraćajka, pa vozač usporeno vozi, ali nije. Samo je gužva u saobraćaju, automobili mile glavnom ulicom i sve teče nekako prelagano.Putnici nervozni, kasne na posao, vozač mrtav hladan, a guzva nepodnošljiva.

Hoćeš da pozoveš taksi? “Ako možete da sačekate minimum 20 minuta, nemamo slobodno vozilo”, “izvinite sva vozila su nam zauzeta”………a i telefoni dispečera su non-stop zauzeti.

Uđeš u banku da podigneš “crkavicu od plate”, da nešto kupiš za praznik……..red – do ispred vrata. Sedneš i odlučiš da tu kampuješ, nema ti druge, novčanik prazan. I pretvaraš se da nisi uopšte nervozan.

U mega marketima gužva ko pred bombardovanje. Kupuju ljudi, pune korpe, svađaju se usput ko je na redu, nervozno grabe sve sa rafova – da ne smanjka. Pune su i prodavnice cipela, i odeće, i šminke, i sasvim marginalnih stvari koje baš i nisu potrebne za Novu godinu. Da se nađe.

Pomislim – da nije smak sveta, a ja nisam “uhvatila” vest o tome. Deluje mi kao da jeste. I odlučim da častim sebe kafom u prvom kafiću i razmislim hoću li da nastavim, ili dignem ruke od planiranog posla. Nema mesta. Sve zauzeto. Došli ljudi na vreme, a ne ko ja. Piju kafu, ćaskaju opušteno i sede. Na pamet im ne pada da ustanu i krenu tamo gde su naumili. Ako su uopšte negde i krenuli.

Čudan smo mi narod. Nemamo za leba, ali imamo za sve ostalo. Nemamo od čega da živimo, ali imamo pare da se vozimo.Plate nam male, a želje velike. I što je najzanimljivije, ispunjavamo sebi želje bez razmišljanja. Da se najedemo, napijemo, obučemo, provedemo, proslavimo……….

Prvoklasni smo foliranti u “življenju života bez pokrića”. Sve nam se čini da, ako dobro odglumimo bolji život, da će nam stvarno bolje i biti. Uživamo u trenutku, da bismo u svim ostalim trenucima kukali, jer smo sve prokockali u pokušaju da nam bude lepo. A je li nam

lepo?

Kad malo bolje razmislim, možda baš tako treba. Uživaš “za sve pare” dok te drugi gledaju, a posle patiš i sekiraš se, al šta te briga kad to niko ne vidi. Filozofija života na ovim našim srpskim prostorima je fascinantna. Mi živimo za druge, ne za sebe. Mi stvaramo “privid života” i toliko se udubimo, da i sami poverujemo da odlično živimo.

Sanjamo svoje snove, glumimo srećnike na novogodišnjim zabavama…..kao super nam je, kao ludo se provodimo, kao nikad nam nije bilo bolje.

Proći će praznici, vratićemo se u kolotečinu praznih džepova i prilično praznih duša, ali ćemo imati uspomenu na trenutke o kojima govorim. Trenutke smo (hvala onome ko izmisli mobilne) zabeležili telefonom, pokazujemo ih jedni drugima i preuveličavamo sve što smo doživeli ne bi li, oni koji nas ne vole, “crkli od muke” zbog toga što nam je bilo lepše nego njima. A svi zajedno znamo da se međusobno lažemo, da se foliramo, da smo siromasi u ” odeći bogataša” za jednu noć. Nema veze, nama je ko bajagi odlično.

Čudni smo, mi Srbi, za vreme praznika. Iz žaba se pretvaramo u prinčeve, a onda se vraćamo u svoju kožu i teramo dalje. A i kako bismo drugačije kad nas je život ulovio u mišolovku, i ne da nam da mrdnemo. I boli nas, i žulja, i ne da nam napolje……..pa ako smo već dobili priliku da par dana budemo van te mišolovke, što da je ne iskoristimo. Vratićemo se u nju dobrovoljno i sačekati neku novu priliku, ali ćemo znati da smo par dana živeli ko ljudi.

29.decembar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde