Gradski portal 018 – 30.12.2016
Koliko je teško završiti Pravni fakultet, između ostalog, govori i podatak da su odmah na prvoj, frontalnoj liniji studentskih protesta, najbrojniji budući pravnici i njihove kolege sa Ekonomskog fakulteta. U tim najvatrenijim redovima, vođen instinktom mase, student prava zaboravlja da je budući krem društva i postaje domaći, babin pekmez od šipaka. Pretvara se u jedan veliki šipak i sa naročitim zadovoljstvom ga pokazuje predstavnicima vlasti i Upravi fakulteta. On traži produženje apsolventskog roka, oktobar 3, manje izdatke za 5. obnovu godine, za 17. polaganje ispita, traži povećanje prostornog kapaciteta studentskih domova i povećanje tanjirskih kapaciteta u menzi. On postaje narogušen i vehabijski nastrojen, ali se posle svakog protesta onako svojski zapita: „Šta mi je koj’ moj trebalo da upisujem gov**** prava?!“, i onako od srca otera sebe u majčinu.
Od predanog i poslušnog brucoša, koji je pun entuzijazma pažljivo birao svaki marker, torbu, boju korica skripte i svesku sa pravničkim motivima, student prava se za veoma kratak period pretvorio u akademskog huligana. Em što je fizički i duhovno oronuo, nego mu je i memorija više oslabila, obnevideo je i postao penzionisani apsolvent. Jest da ima indeks, ali ga sad isključivo koristi kao podmetač za sastavljanje tiketa ili kao sredstvo za ostvarivanje popusta u gradskom i međugradskom prevozu. Biti student prava znači imati uvećanu štitnu žlezdu od silne energetike unesene u endokrini sistem tokom besanih predispitnih noći. Biti student prava znači pamtiti tri datuma u svom životu: datum rođenja i datum kada si položio Trgovinu i Obligacije. A biti diplomirani pravnik je nešto nalik pobedniku emisije „Može biti samo jedan“, i osećaju pobede u kvizu „Tragač“.
Naša današnja sagovornica je na neki način postala „samo jedan“ i pobedila umišljenog Tragača, jer je jedna od najboljih studenata svoje generacije na Pravnom fakultetu u Nišu. Na osnovnim akademskim studijama ostvarila je prosečnu ocenu 9,85, a na master studijama istoimenog Fakulteta, na javno-pravnoj katedri imala je prosek 10.00. Iako ima 24 godine, za njeno ime se vezuju brojni uspesi sa pravnih takmičenja, kao i zvanje diplomiranog i magistriranog pravnika. Ipak, zbog toga što je skeptična i skromna po prirodi, kaže: Nekako imam potrebu da naglasim da ne smatram da prosek mnogo govori o nečijoj inteligenciji ili izuzetnosti već pokazuje veliku posvećenost.
Iako navodi da možda nije inteligentna već samo posvećena, rezultati koje je ostvarila u toku studija i na raznim takmičenjima ukazuju na to da tu ima nešto više od same posvećenosti.
Ime joj je Gala Bončić, student je doktorskih studija na odseku za radno i upravno pravo na niškom Pravnom fakultetu. Radi kao pripravnica u Osnovnom sudu u Nišu, natprosečno je posvećena, voli folklor, planinarenje i svog momka Petra.
Kao student treće godine, na Regionalnom takmičenju iz oblasti ljudskih prava, održanog 2014. u Subotici, zajedno sa svojom ekipom osvojila je prvo mesto. Pobeda na Regionalnom nivou omogućila im je plasman na „Human Rights Moot Court“ takmičenje u Strazburu, gde su pod timskim nazivom „Iustitia“ zabeležili istorijski uspeh, osvojivši prvo mesto na ovom evropskom takmičenju i pobedivši pred Evropskim sudom za ljudska prava. Potom je sa istom ekipom, sada kao student četvrte godine, osvojila treće mesto na Regionalnom takmičenju iz medijskog prava u Beogradu, što je nju i ostale kolege iz tima dovelo do plasmana na svetsko takmičenje, koje je bilo održano u Oxfordu. Između obaveza na Fakultetu i prestižnih takmičenja, uspela je da osvoji i prvo mesto u besedništvu, na slobodnu temu pod nazivom „Otadžbina se brani lepotom“, prema stihovima Ljubivoja Ršumovića. Kao poslednji uspeh u nizu, i kao kruna za primenjeno znanje u praksi, došla je i nagrada za prvo mesto na IV Nacionalnom takmičenju iz oblasti antidiskriminacionog prava, koje je održano pre desetak dana u Beogradu. Kao nagradu za prvo mesto njen tročlani tim osvojio je put u Brisel i sabrana dela Slobodana Jovanovića, što joj je posebno drago, kako ističe.
O tome zašto je Gala sa filološkog odeljenja iz srednje škole otišla na Pravni fakultet, kako je izgledalo i koliko dugo se pripremala za superfinale „Moot Court-a“ u Strazburu, u kojoj pravnoj oblasti je nabolja, kako izgleda jedan radni dan u Osnovnom sudu i koja su njena zaduženja, kao i o tome da li svoju karijeru planira da nastavi u inostranstvu i koje hobije sve ima, čitajte u redovima koji slede.
Gala, završila si Prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac“ na filološkom odeljenju. Šta te je privuklo da se opredeliš za Pravni fakultet, a ne za studije nekog jezika?
Sada mi deluje neverovatno, ali ja sam se zapravo spremala neko vreme da upišem nemački jezik u Beogradu, i o pravima nikada nisam razmišljala kao o opciji. Želela sam da studiram nemački, psihologiju ili istoriju umetnosti, mada su me različiti fakulteti privlačili. U toku priprema za nemački, došlo je do promena okolnosti i pošto nije postojala mogućnost da odem za Beograd, morala sam da smislim šta ću upisati u Nišu. I ovo će sada zvučati smešno ali ja sam zaista sanjala i to tri sna u kojima upisujem Pravni, i bukvalno sam odlučila da poslušam „pametnijeg“ tj. svoje nesvesno, i ispostavilo se da je to prava odluka.
Novembra 2014. sa još petoro kolega sa Pravnog fakulteta ostvarili ste istorijski uspeh pobedivši u superfinalu takmičenja u simulaciji suđenja na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Jesi li verovala u pobedu i koliko ste se dugo pripremali za ovo takmičenje?
Pre svega moram da naglasim da su tu čuvenu ekipu, jedinu koja je postigla takav uspeh, činile i moje kolege Petar Pešić, Luka Anđelković, Aleksandra Stojanović, Milica Nešić, Tamara Stanojević i ja, pod mentorstvom profesora docenta Darka Dimovskog i asistenta Ivana Ilića. U pogledu priprema, na svim takmičenjima na Pravnom fakultetu u Nišu se radi vrlo ozbiljno i temeljno od samog početka. I profesori i studenti su veoma zainteresovani i motivisani i to na kraju uvek da odlične rezultate, tako da pripreme počnu čim izađe hipotetički slučaj, tj. zadati pravni „problem“, koga narednih meseci proučavamo i rešavamo. A što se tiče toga da li sam verovala u pobedu, ja gotovo nikad ne verujem u pobedu i uvek sam skeptična i što dublje proučimo nešto tek tada vidim koliko je to tek vrh nekog „ledenog brega“ i koliko još mesta za učenje ima, i upravo sam zbog toga previše i kritički i samokritički nastrojena, ali se uvek beskrajno nadam da će se trud isplatiti i uvek zaista tako i bude.
Koji zadati slučaj vas je proslavio?
Pa teško je reći (smeh), imam čak utisak da sam i zaboravila detalje slučajeva. Svakako da je najznačajnija bila ta pobeda u Strazburu, pa eto recimo da nas je „proslavio“ slučaj koji se, između ostalog, ticao regrutovanja za terorizam i opravdanosti postojanja kazne doživotnog zatvora, mada je meni neverovatno interesantan bio i slučaj za Oxford koji se ticao govora mržnje i pozivanja na terorizam preko društvenih mreža, i odgovornosti tih društvenih mreža, što je aktuelni problem u svetu. Međutim, poslednji slučaj, koji mi se još uvek provlači kroz snove (smeh), je sa poslednjeg takmičenja gde je problem bio da li postoji diskriminacija na osnovu starosnog doba zato što je na konkursu za modele postavljena starosna granica od 28 godina, i zato što ženi od 48 godina nije bilo dozvoljeno da se prijavi. Neverovatno interesantno je moj tim obradio argumente obe strane u ovom slučaju. I kao što vidiš, ne mogu ni da se odlučim koji slučaj nas je „proslavio“ kad sam za svaki vezana na određeni način. (osmeh)
Kako je izgledalo samo takmičenje? Sa ekipom koje zemlje ste odmeravali pravničko-mentalne sposobnosti u superfinalu i jesi li imala tremu?
U Strazburu smo nastupali protiv pravnika sa danskog fakulteta, koji je bio pobednik na takmičenju nordijskih zemalja. Očekivali smo da su superiorniji od nas zbog boljeg poznavanja engleskog jezika i zbog toga što smo slušali priče o fenomenalnom sistemu obrazovanja u ovim zemljama, međutim bili smo evidentno jači sa argumentima i pravnom logikom, što su sudije smatrale presudnim. A vezano za poslednje pitanje, ja sam čovek-trema, ja uvek imam tremu. Kad sam bila mala dešavalo mi se da dobijem temperaturu od sreće što se raspust završio i što krećemo u školu. Dakle, imam tremu i od sreće, to sve govori. (smeh)
U grad vina, hmelja i duvana putovali ste sa profesorom Darkom Dimovskim i asistentom Ivanom Ilićem. Kakva je bila saradnja sa njima, je l’ bilo odstupanja od nekog vašeg pređašnjeg dogovora koji se ticao samog rešavanja slučaja?
To je svakako ekipa za pamćenje, a i bilo nas je dosta u timu plus dva mentora – ukupno osmoro, a znate šta kažu „dva pravnika – tri mišljenja“ pa vi zamislite ovo. Svakako da je bilo fenomenalno, a najinteresantnije je bilo baš to što smo nekoliko sati pre takmičenja, onako pod stresom od svega i nenaspavani, zapravo smislili celu odbranu za državu, čija pozicija je bila teža, i tek tad smo razjasnili ceo slučaj. A što kaže moja mentorka sa poslednjeg takmičenja, asistent Anđelija Tasić – na takmičenju pobeđuje onaj kome je slučaj najjasniji.
Pre dve nedelje, zajedno sa koleginicama Bojanom Arsenijević i Katarinom Nikolić, a pod mentorstvom asistentkinje sa niškog Pravnog fakulteta Anđelijom Tasić, osvojile ste prvo mesto na IV Nacionalnom takmičenju u Beogradu. Pomenula si da se hipotetički slučaj ticao diskriminacije modela od 48 godina. O čemu je zapravo bila reč i na koji način ste mu vi pristupile?
Slučaj se ticao modela od 48 godina kojoj nije bilo dozvoljeno da se prijavi na kasting za večernje haljine, jer je modna agencija postavila starosnu granicu do 28 godina. Mi smo bile prilično kreativne u razmišljanju i rešenjima koje smo našle kako za argumente same modne agencije tako i za argumente Poverenice za zaštitu ravnopravnosti koja je podnela tužbu, kako bi pružila zaštitu ženi koja je tvrdila da je žrtva diskriminacije. Sudije su se trudile da poremete našu koncepciju odnosno da provere koliko su naši argumenti zasnovani i čvrsti i na kraju su se čak i smejali u sudećem veću kada su videli da imamo odgovore na svako pitanje.
Do sad si se takmičila u oblasti medijskog prava, zaštite ljudskih prava i u oblasti zaštite od diskriminacije. Koja pravna oblast ti je omiljena, a u kojoj si najbolja?
Od pobrojanih takmičenja i slučajeva lično mi je najizazovniji bio onaj za medijsko pravo, posebno zato što sam ja dobila ulogu da proučavam funkcionisanje internet platformi i načina na koji oni regulišu nepoželjan sadržaj. Za to takmičenje nas je spremao profesor Dejan Vučetić, a u timu smo bili Dimitrije Ilić, Petar, Milica, i Luka, koje sam malopre već pomenula i ja. Ipak ne bih mogla da kažem u kojoj oblasti sam najbolja, moja samokritičnost mi ne dozvoljava to (smeh), ali bih rekla da su mi omiljeni predmeti koje tek planiram da izučavam – radno i upravno pravo, što sam i upisala na doktorskim studijama.
Odnedavno si počela da radiš kao pripravnica Osnovnog suda u Nišu. Koja su tvoja zaduženja i kako izgleda jedan radni dan?
Ima tu dosta zaduženja, od onih koji su administrativnog karaktera do pisanja presuda, koje posle sudija prekontroliše. Radni dan zavisi, od toga da li su zakazana suđenja ili ne, pa tako imamo mogućnosti da pratimo ročišta ili da ostanemo i radimo na predmetima koje nam sudije povere. Ne deluje toliko dinamično, ali je zapravo vrlo zanimljivo. Najteže je kada samo dobiješ predmet bez ikakvih smernica pa moraš potpuno sam da nađeš rešenje, a onda i da sve to logično i jasno obrazložiš. Međutim, mi se uvek konsultujemo sa sudijama, saradnicima ili međusobno i na taj način ono što radimo mnogo duže pamtimo.
S obzirom na to da si hiperaktivna, je l’ imaš neki hobi i koji su to sve?
Više bih rekla da imam previše interesovanja koja periodično pretvorim u hobi dok ne naiđe još nešto čemu mogu posvetiti pažnju. Ranije sam se intenzivno bavila fotografijom i osvajala neke nagrade, a pisala sam i pesme (neke su objavljene u časopisu Trag, te godine kada sam bila najmlađi finalista na Festivalu poezije mladih u Vrbasu). U skorije vreme zaljubila sam se u folklor i planinarenje. Zato sam pre godinu dana krenula amaterski na folklor, a celo leto sam planinarila sa divnim ljudima iz Planinarskog društva Kalafat. Ovakva iskustva stvarno otvoraju nove svetove i pružaju mogućnost da upoznamo sebe, a posebno mi je to „hodočašće“ planinara ulilo energiju i spokoj, istovremeno.
Jesi li imala do sad prilike da se oprobaš na pravom slučaju i na pravom suđenju?
Na slučajevima radimo stalno ali nemamo mogućnost da se na suđenjima nađemo u ulozi sudije.
Na pitanje koje se odnosi na napuštanje rodne grude i koje se nekako podrazumeva u svakom razgovoru sa uspešnim i talentovanim mladim ljudima iz Srbije, a koje uvek glasi isto: Jesi li razmišljao/la da svoju karijeru nastaviš u inostranstvu, Gala odgovara:
Razmišljam poveremeno o inostranstvu ali bih ipak najviše volela da ostanem i radim u Nišu.
Koliko god neplodna bila, rodna gruda je uvek najdraža.
Novinar: Milan Dojčinović
* Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.
