Gradski portal 018 – 28.12.2016.
U vremenu kada ceo medijski etar odjekuje ružičastim zvukovima. U vremenu u kom je čitav splavarski i noćno-klupski život mladih prožet piskutavim glasom ,,kukala im majka” pevaljkama. U vremenu kad je sve turbo i kada je baš super provod ufurati se na neku fensi lumperajku na kojoj će se bančiti sve dok se ne povrati i poslednja kap popijenog alkohola. U vremenu u kom je omladina zatrovana ispraznim tekstovima kvazi zvezda koje propagiraju lagodan život, lak moral i neukus. U tom vremenu nam mladi ,,zveče kao prazne kante”. U tom vremenu dobijamo kulturno nekultivisanu omladinu, koja je zadojena idejom o fast cash životu. U tom vremenu preovlađuje elitni snobizam ili superiornost u odnosu na druge, bez pokrića. U tom vremenu suština je u izgledu i statusu. U tom vremenu na pomolu je duhovna kataklizma.
Kauzalnim zaključivanjem, od muzičkog (ne)ukusa došli smo do duhovnog sloma i poremećenih društvenih vrednosti. Najpoznatiji kineski filozof, reformator i mudrac, Konfučije, jednom davno, je rekao da muzika ima veliki uticaj na ono što ljudi u životu rade, te da ona u sebi sadrži dobro i zlo. Ostale su zabeležene sledeće njegove misli: Ako želite da znate kakva je država jednog naroda i da li su njeni zakoni dobri ili loši, ispitajte muziku koja se u toj državi sluša.
Na svu sreću, uglavnom zahvaljujući brižnim roditeljima, poneka deca se još od malih nogu navikavaju na ,,muziku sa dušom” koja ume da dovede do ekvilibrijuma i koja zaista razbistruje um i produhovljuje.
U današnjem tekstu predstavljamo vam momka čiji su roditelji vodili računa o tome šta im dete sluša. Zahvaljujući distinktivnom i prefinjenom ukusu ovog mladića, roditelji su ga sa 5 godina upisali u nižu muzičku školu u Nišu, gde se zaljubio u jedan instrument – violinu. Još od niže muzičke škole nastupao je kao solista uz pratnju gradskog Simfonijskog orkestra. Sa 18 godina održao je solistički koncert u galeriji SANU u Beogradu. Dve godine za redom proglašavan je za najboljeg studenta gudačkog odseka na FMU u Beogradu. Dobitnik je Žeželjeve nagrade, Prve nagrade na međunarodnom takmičenju gudača ,,Petar Konjović”, a marta ove godine, na osnovu glasova publike, proglašen je za dobitnika nagrade Kolarčeve zadužbine na 46. Međunarodnom takmičenju muzičke omladine, održanom u Beogradu. Član je renomiranog srpskog orkestra ,,Camerata Serbika” i koncertmajstor je novoformiranog orkestra ,,Lola Classic”. Ime mu je Nemanja Belej, a njegova violina od dve stotine ljeta je njegova najveća ljubav, naravno, odmah posle devojke.
O tome kada je Nemanju ,,osvojila” violina, ko mu je kupio prvu, odakle crpi energiju i inspiraciju za svoje nastupe, na kojim muzičkim projektima je trenutno angažovan, da li možemo uskoro da ga očekujemo u Niškom simfonijskom orkestru, da li planira da karijeru nastavi u inostranstvu, ali i o tome koju muziku najiskrenije sluša privatno i odakle potiče prezime Belej, čitajte u redovima koji slede.
Nemanja, violinu sviraš od svoje šeste godine. Kako si se zainteresovao za ovaj instrument? Kada si odlučio da ćeš biti violinista i ko ti je kupio prvu violinu?
Bio sam jako mali sećam se, mislim da sam imao 3 godine kada sam na televiziji ugledao devojčicu koja je pevala. Od trenutka kada je počela da peva mene je obuzela neka specijalna emocija koju ne mogu rečima da opišem. Tog trena sam prišao svome ocu i rekao mu da ja hoću tako da pevam. Tada sam znao da je to ono čime želim da se bavim. Inače, moj otac je imao jako veliku želju da se bavi muzikom, kao i moja majka, koja je jako lepo pevala, ali kada je odlučila da hoće da se bavi time, imala je 15 godina, bilo je kasno. Ništa od toga nije upalilo, pa sam eto ja nastavio tamo gde su oni stali. (smeh)
Sećam se da sam sa 5 godina položio audiciju za nižu Muzičku školu u Nišu, primljen sam na klavir i na violinu. Nekako je prevagnula violina. Violina je tada bila teža od klavira, ironično. (smeh) Prvu violinu su mi kupili moji roditelji, sećam se da je bila 1/8 violina, samo sa E žicom. Čuvao sam je kao bebu.
Violina na kojoj si donedavno svirao bila je napravljena 1893. godine. Je l’ možeš nešto više da nam kažeš o toj violini? Koliko vredi i je l’ ti bio možda potreban sef za njeno bezbedno čuvanje?
Da, svirao sam na tom instrumentu. To je mađarska violina, napravljena u Segedinu. Braun Janoš ju je pravio. Čuo sam da se na njoj nije sviralo 40 godina, što je jako velika šteta, jer instrument propada ukoliko se ne svira na njemu. Ne bih da pričam o ceni, ali mogu da kažem da je za naše prostore skupa.
Na kojoj violini trenutno sviraš?
Trenutno sviram na drugom instrumentu, iskreno ne znam puno o njoj, samo znam da je italijanska violina oko 200 godina stara. Jako sam srećan sa njom, nekako smo se od prvog međusobnog kontakta baš dobro upoznali.
Tvoje prezime je jako specifično. Rođen si u Nišu, ali čije je to prezime i odakle potiču tvoji koreni?
Moj deda kao i moj otac su iz Slovenije, ali postoje razne priče odakle stvarno potiče. Neki kažu da potiče iz Francuske, dok neki kažu da postoji jako puno porodica jevrejskog porekla koje nose prezime Belej.
Na brojnim međunarodnim i republičkim takmičenjima osvajao si prve nagrade. Koliko nagrada si do sad osvojio, a koja ti je posebno draga?
Da budem iskren, prestao sam da brojim od dvadesete nagrade. Nagrade koje sam osvajao na republičkim takmičenjima, kao i na međunarodnom takmičenju u Nišu imaju naravno posebno mesto u mom srcu, ali sa slobodom mogu da kažem da mi nagrada publike na „46. Međunarodnom takmičenju muzičke omladine – Jeunessess 2016“ najviše znači, iz razloga što sam se na tom takmičenju jako promenio kao ličnost i kao violinista. To je takmičenje na svetskom nivou, održava se u 3 velike etape. Samo izaći na veliku scenu Kolarca je velika pobeda, gde vas posmatra žiri sastavljen od neverovatnih ljudi i pedagoga, kao što su moja draga, renomirana violinistkinja i profesorka Maja Jokanović, neverovatan pedagog i čovek, sada na žalost pokojni profesor Dejan Mihajlović, svetski poznati violinista i pedagog, dobitnik najvećih takmičenja (Paganini, Čajkovski), Ilija Grubert i dr.
Kao član Omladinskog orekstra srednje – evropske inicijative nastupao si u koncertnim dvoranama u Milanu, Rimu, Veneciji, Bukureštu itd. Jesi li imao možda tremu na nekim od ovih nastupa i koliko pripreme i vežbe je iziskivao jedan ovakav koncert svetskog kalibra? Koliko sati si dnevno svirao?
Tada sam iskreno bio jako mlad i neiskusan, naravno da sam imao tremu. Na turnejama kao član orkestra sam naučio jako mnogo, od načina sviranja u orkestru pa sve do načina ponašanja u istom. Sećam se da su probe trajale 20 dana cak i do 8 sati dnevno.
Avgusta 2012. i 2013. učestvovao si na međunarodnoj turneji kamerne muzike „Colluvio“. Koliko je ova turneja bila naporna, šta znači „colluvio“ i je l’ možeš malo detaljnije da nam je opišeš?
„Colluvio“ je fantastično osmišljen kurs kamerne muzike na jugu Austrije, u Gut Horneg-u. Kurs je sastavljen od 3 klavirska trija (klavir, violina, violončelo), znači devetoro mladih muzičara i 3 renomirana profesora klavira, violine i violončela. Kurs ukupno traje 20 dana od kojih se 10 dana vežba, a 10 dana svira po raznim gradovima na polju Austrije, Nemačke, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije i Srbije. „Colluvio“ ima posebno mesto u mom srcu, taj rad, trud, smejanje, druženje nikad neću da zaboravim.
Koju vrstu muzike slušaš privatno? Koji ti je omiljeni bend ili orkestar, pevač, pevačica ili kompozitor?
Znam da će zvučati čudno ali slušam uglavnom klasičnu muziku. Inače sam jako posvećen tome čime se bavim, nekako se osećam uznemireno kada slušam bilo koju drugu vrstu muzike. Kao jednu od glavnih inspiracija smartram pravog umetnika, violinistkinju Janin Jansen, sviđa mi se što je veoma inovativna, slobodna, živa…
Odakle crpiš inspiraciju za svoje nastupe? Je l’ imaš nekog omiljenog violinistu ili kompozitora koji te inspiriše ili, pak, imaš neke svoje metode i izvore energije?
Ja sam inače kao jako mlad bio jako sklon eksperimentisanju, stalno sam pravio neke izume po stanu. Ponekad bih zauzeo ceo dnevni boravak svojim stvarčicama, igračkama, skalamerijama. U muzici sam isti takav, stalno tražim nešto novo, idem u neistraženo. To čini vežbanje interesantnim u mom slučaju.
Na kojim muzičkim projektima si trenutno angažovan?
Ove godine sam imao čast da sviram na jednom od najvećih festivala u regionu – BEMUS, u okviru projekta „Mladi i uspešni“, kao i na BUNT festivalu, gde sam svirao kao koncertmajstor orkestra „Lola Classic“. Trenutno učestvujem u pripremama koncerta za Novu godinu u velikoj sali Sava Centra, u okviru orkestra „Camerata Serbika“ kao i „Lola Classic“.
Jesi li se nekad oprobao u komponovanju?
Na žalost nikad nisam imao vremena za nešto tako.
Je l’ imaš možda u planu da organizuješ solistički koncert ili nastup sa svojim orkestrima u Niškom simfonijskom orkestru, i ako da, kada bi niška publika mogla da te očekuje?
Nisam planirao ništa skoro iz razloga što sam jako zauzet, ali čim budem imao malo više prostora, naravno.
Na pitanje koje se odnosi na napuštanje rodne grude i koje se nekako podrazumeva u svakom razgovoru sa uspešnim i talentovanim mladim ljudima iz Srbije, a koje uvek isto glasi: Jesi li razmišljao/la da svoju karijeru nastaviš u inostranstvu, Nemanja odgovara:
Da, trenutno razmišljam koji put da izaberem. Ako sve bude kako treba, već ću u sledećem septembru biti negde van Srbije.
Ispada da je rodna gruda neplodna.
Novinar: Milan Dojčinović
* Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.
