Gradski Portal 018 – 22.12.2016
Marjan Zdravković, momak od 32 leta, koji je najveći deo svog života proveo kao igrač folklora, 23 godine. Ljubav prema folkloru i tradicionalnim vrednostima nasledio je od svoje bake, koja se bavila igrom, pesmom, običajima. Svoje prve korake naučio je od nje i najviše mu je značio njen blagoslov da može ovim poslom da se bavi.
Kako je sve krenulo?
„Krenulo je davne ’94 godine na inacijativu mojih roditelja, oni su, kao i u današnje vreme, želeli da sklone dete sa ulice, a tada na sreću nije bilo kompjutera, tako smo došli na ideju folklora, pa smo igrom slučaja čuli za Kulturno umetničko društvo Mladost na Paliluli“.
Kaže da se nekih događaja ne seća baš najbolje, ali da su tu njegovi roditelji koji ga uvek podsete koliko je bio stidljiv kao mali.
„Bio sam vrlo povučen. Koreograf koji me je tada trenirao kaže da sam bio vrlo povučen, ja se toga ne sećam, ali kaže da bukvalno iza zavese nije mogao da me nađe nigde. Naći se u nekoj grupi gde su 60-70 njih, iskusnih igrača, koji se već dosta dugo bave time, krenuti ispočetka, učiti od drugih. Ali je bilo to lepo vreme i bilo je sve drugačije, moglo je lako da se napreduje, uči, davala se šansa mladima“.
Ali kada je talenat tu, stidljivost veoma brzo ispari. Dve godine su mu bile potrebne da iz tog osećanja nelagodnosti i povučenosti pređe u prvi izvođački asambl, koji je stalno odlazio na turneje, stalno nastupao.
Kada je Marjan počeo da se bavi folklorom, situacija je bila slična kao i danas, velika većina uvek bira sportove poput fudbala i košarke, dobro, sada i tenisa, ali ne i Marjan.
„Jako teško pitanje. Sada kada sam počeo i ja da radim sa decom, više pričam sa njihovim roditeljima. Folklor je uvek bio „seljački“ sport, kome su se podsmevali, naročito dečacima u školi. Međutim, skoro sam video neki status na Facebook-u da ako ne znaš gde ćes da upišeš svoje dete, upiši ga na folklor. A ako ne znaš kako ćeš da ga pustiš na putovanje, da putuje sa relativno malom kintom onda ga upiši na folklor“.
A čest je primer kada roditelji upravo zbog tih putovanja i žele da se i njihova deca upišu na folklor. Kada sam slušao gde je sve Marjan išao, malo mi je bilo žao što nisam poslušao svoju majku.
„Bilo je tu dosta putovanja, međutim, nešto što se izdvojilo bila je Turska. Neki internacionalni turnir, turneja od 25 dana, obilazak Istanbula. Mi smo bili u nekom primorskom gradu, nedaleko od Sirije. Izuzetno lepo nam je bilo, obilazak Efesa, njihovih znamenitosti. Lepa turneja, živeti negde sa kolegama i prijateljima 25 dana u istoj sobi. Mi smo bili jedini iz tadašnje Jugoslavije, prijala nam je pažnja“.
Dodaje da ipak nije uvek bilo samo lepih situacija, bilo je dosta i pehova. Neke od njih nam je i pomenuo i kaže da je jednom propao na sceni, istrulele daske su mu bukvalno došle glave, zatim ubodi spajalica, spadanje pantalona na sceni. A pošto nije bio jedini kome su padale pantalone, imali su interesantne opklade da kome se desi neki peh na sceni pravi žurku za sve iz asambla.
Marjan je predsednik Udruženja Mozaik i već neko vreme se druži sa decom koja žele da se bave ovim sportom i prenosi svoja znanja. Ono što sportisti govorili kada postanu treneri jeste da je mnogo veći strah kada si trener jer dok si na terenu ne primećuješ sve.
„Dođeš na scenu, dobiješ nošnju, znaš svoju satnicu, šemu na sceni i to je to, odradiš to što se zahtevalo od tebe. Biti iza scene je nešto mnogo drugačije. Nije to trema, to je odgovornost. Sve ono što ste učili kao igrač sada bi trebalo naučiti mlađe. Imao sam sreću da sam imao koreografa koji je bio strog ali pošten. Ja sam to od njega pokupio, ali deca nemaju straha od mene. A sa druge strane roditelji kažu da to koristi deci“.
Marjan Zdravković, svoje slobodno vreme, kojeg kako kaže nema mnogo, voli da provede sa prijateljima, a najviše voli kada izdvoji sat vremena samo za sebe i ode do Bogoslovije, sedne sam, razbistri misli, bude ono što jeste. Voli južnjački temperament, južnjačke igre, ali vojvođansku muziku. Da je mogao da mi pusti neku pesmu to bi bila pesma „Stani stani Ibar vodu“, pesma koja u njemu budi nešto posebno, a mogao bi da prođe i Zvonko Bogdan, laganije note, akustični zvuk. Međutim, otkako je osnovao Mozaik upotpunosti se posvetio njemu, deci i folkloru.
Mozaik je osnovan 2015. godine, februara meseca. Za dve godine rada, ponosan je na mnogo toga što je odrađeno. Veliki broj dece i članova, zatim u Mozaiku postoji rekreativna grupa i postoji grupa koju čine osobe sa posebnim potrebama. A ono na šta je najviše ponosan jeste činjenica da oni decu uče da su svi jednaki, da ne postoje predrasude i dodaje da najviše voli kada sve grupe u Mozaiku se stope u jednu veliku. A prvo što mu padne na pamet kada neko pomene folklor to je Mozaik, jer Mozaik je folklor a folklor je Mozaik.
Novinar: Nikola Djukić
* Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.
