Gradski portal 018 – 20.12.2016.
Društvo kao jedna makro zajednica ponekad ume da bude jako surovo. Ta eksplicitna ili implicitna surovost može da ide do te mere da stvori toliko veliku nelagodnost kod određenih pojedinaca i da dovede do njihovog otuđenja ili alijenacije. U jednoj takvoj društvenoj klimi tanka je nit između otuđenja od društva i asocijalnosti, koja se pored socijalne tretira i kao psihološka kategorija. Iako živimo u je l’ te veoma savremenom društvu, sa svim tehnološkim blagodetima, gde se poštuju ljudska prava, gde se borimo za pristupne rampe za osobe sa invaliditetom u svim demokratskim institucijama, za niskopodne autobuse javnog gradskog prevoza, parking mesta, gazišta i pločica na javnim prostorima za osobe sa posebnim potrebama, i dalje postoji neka vrsta odbojnosti prema „ovakvim osobama“. Važno je naglasiti da „ove osobe“ nisu ništa drugačije od svih nas „normalnih“, ali ipak i uvek postoji ta potreba da se delimo na „ove“ i „one“ i verovatno će tako biti do kraja čovečanstva, jer nam je u prirodi da ljude kategorišemo na invalide i neinvalide, siromašne i bogate, školovane i neškolovane, lenje i vredne, dobre i podle, lepe i ružne, mršave i debele itd. Od mnogih osoba sa invaliditetom sa kojima sam se sretao u životu naučio sam jedno: da sebe treba prihvatiti onakvim kakav jesi i da nikad ne smeš dozvoliti da te invaliditet sputava u životu i utiče na tvoj individualni progres. Svi do jednog su mi rekli da ih je njihov oblik invaliditeta učinio jačim i borbenijim.
Momak kome je sa sedam godina amputirana noga zbog raka kostiju je danas kao dvadesetjednogodišnjak najbolji srpski plivač sa invaliditetom. Ime mu je Nemanja Tadić i aktuelni je državni šampion za paraplivače. Na nedavno održanim Evropskim univerzitetskim igrama u Hrvatskoj, Nemanja je u svakoj od 5 disciplina u kojima se takmičio osvojio medalju, i to ni manje ni više nego 4 zlatne i jednu srebrnu. Najbrže je isplivao u disciplinama 100 i 400 m slobodnim stilom, 100 m leđno i 50 m delfin, dok je kao drugi završio u trci na 50 m slobodnim stilom. Obarajući lične rekorde u trkama na 50, 100 i 200 m slobodno, ovaj Nišlija je prošle godine osvojio i jednu zlatnu i dve srebrne medalje na 9. Međunarodnom plivačkom paraolimpijskom mitingu u Grčkoj. Učešće na ovogodišnjim Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru izmaklo mu je za malo, jer nije uspeo da ispliva 100 m za 1:07:90, koliko je bilo potrebno za A normu i plasman na Paraolimpijadu u Brazilu. Ipak, Nemanja ne očajava jer je za samo četiri godine koliko se bavi plivanjem uspeo da dostigne B normu isplivavši 100m leđnim stilom za 1:11:09, što je nesumnjivo veliki uspeh.
Sa zlatnim niškim delfinom ragovarali smo o samom početku profesionalne karijere, o tome kako su izgledale pripreme za Evropske univerzitetske igre, kako je uspevao da uskladi treninge sa školskim obavezama, još koliko rada je potrebno da bi se dostigla A norma, kao i o tome kako je uspeo da prebrodi period nakon amputacije noge.
Nemanja, kada se razvila ljubav prema plivanju? Koliko dugo se baviš plivanjem i kada si odlučio da započneš profesionalnu karijeru?
Kao osoba sa invaliditetom bio sam ograničen na neke sportove, tj. nisam mogao da se bavim svim sportovima. U Nišu je 2009. otvoren plivački klub za osobe sa invaliditetom i profesor fizičkog Aleksandar Cekić mi je rekao da taj klub postoji i da bi bilo dobro da odem da vidim o čemu je reč. Tako sam ja otišao na jedan trening i krenuo da se bavim rekreativno plivanjem i to je trajalo sve do 2012.
S obzirom na bolest koja te zadesila u sedmoj godini, koliko su ti počeci profesionalne karijere plivača bili teški? Kako si se snalazio?
Plivanje sam počeo da shvatam ozbiljno 2012. godine kada mi je profesor sa Dif-a Marko Aleksandrović ponudio da me sprema za državno prvenstvo Srbije. Tada sam krenuo da treniram svakodnevno po sat ili sat i po. Tada sam radio treninge jedan na jedan sa prof. Markom i invaliditet mi nije smetao da redovno dolazim na treninge kao i da trpim fizičke napore, jednostavno sam doživeo to kao izazov.
Nesumnjivo je da ti je bilo jako teško kada si shvatio da ćeš ostati bez noge. Kako si uspeo da prebrodiš ovaj period? Koliko su ti u tome pomogli roditelji, društvo, trener ili neko drugi?
Kada sam shvatio da će mi noga biti amputirana imao sam sedam godina, bio sam baš mali, ali sam zbog bolesti trpeo veoma jake bolove u levoj potkolenici tako da sam jedva čekao da se otarasim tog dela tela. Kasnije kada sam sazrevao nailazio sam na brojne situacije koje sam morao da savladam, suočio sam se sa činjenicom da sam nešto drugačiji od drugih, ali mi nikad nisam pomislio da sam manje vredan od drugih. U celoj toj situaciji mi je prvenstveno pomogla porodica jer su od samog starta imali zdrav pristup svemu tome i nikad nisam bio mažen zbog svog invaliditeta, naprotiv, otac je bio strog i vodio je računa o mom načinu života. Roditelji mi nisu dozvolili da padnem psihički ni jednog momenta, drugovi su takođe imali pravi pristup i bio sam maksimalno prihvaćen ali baš onako kako treba, jednostavno nije bilo razlike između mene i mojih vršnjaka. Kada sam došao u sportski svet bio sam već oformljen kao ličnost i treneri su mi podigli samopouzdajne na još veći nivo i stalno radimo na tom mentalnom sklopu.
S obzirom na to da su ortopedska pomagala veoma skupa, kada si ti dobio protezu?
Postoje ortopedska pomagala koja plaća država i ta pomagala nisu onakva kakva su potrebna mladim ljudima, ja sam imao tu sreću da sam sponzorisan od strane firme koja se bavi proizvodnjom pomagala tako da sam dobio bolje delove za svoju protezu.
Kako si uspevao da uskladiš treninge sa školskim obavezama? Je l’ ti polazilo za rukom?
Iskreno, škola je mnogo trpela zbog moje plivačke karijere, znao sam da moram da nadoknadim na neki način to što sam malo kasnije počeo da se bavim plivanjem i onda sam to nadoknađivao i na račun škole, verovatno zbog toga nisam bio neki đak u srednjoj.
U kojim disciplinama se sve takmičiš?
Sto metara leđnim stilom je moja glavna disciplina, u njoj sam osvojio B normu za Paraolimpijadu i A normu za Evropsko prvernstvo, ali mi nije strano da plivam i druge discipline (50, 100m slobodno, 200m mešovito, 50m delfin, 400m slobodno).
Sa koliko trenera trenutno sarađuješ i koji od njih je najzahtevniji?
Sarađivao sam sa puno trenera, i shvatio da ta visoka zahtevnost trenera ne mora povoljno da utiče, šta više ukoliko ne postoji dvosmerna komunikacija između trenera i takmičara rezultat neće biti dobar. Najbolje se slažem sa sadašnjim trenerom i on mi puno pomaže oko svega što mi je potrebno za bolji rezultat.
Jula ove godine na Evropskim univerzitetskim igrama u Hrvatskoj bio si najuspešniji sportista iz Srbije. Koliko dugo si se pripremao i kako je izgledao jedan trening za ovo prvenstvo?
Kako sam se spremao za Paraolimpijske igre i bio u jakom treningu, tako na kraju nisam otišao, ali sam bio spreman za Evropsku univerzijadu. Imao sam sreće i što se konkurencije tiče, jer mnogi plivači nisu bili prisutni zbog Paraolimpijskih igara jer su bili fokusirani na njih.
Ove godine ti je malo falilo da isplivaš za A normu koja je značila plasman na Paraolimpijadu u Rio de Žaneiru. Jesi li merio vreme od tad i koliko si blizu ili daleko A normi i plasmanu na Paraolimpijske igre 2020. u Tokiju?
Plivanje je težak sport, nismo u svakom trenutku spremni da isplivamo najbolje vreme ili da budemo blizu najboljeg vremena jer trenažni proces traje dugo, ukoliko želimo da se maksimalno dobro spremimo za neko takmičenje i da očekujemo dobar rezultat. Potrebno je 5-6 meseci intenzivnog rada, kako bi ispoštovali svaki segment trenažnog procesa.
Koliko je za plivača svetskog kalibra, poput tebe, potrebno treninga u bazenu, a koliko van njega?
Iskreno, ja sebe ne smatram za plivača svetskog kalibra, realno gledam na moju karijeru, postigao sam neke uspehe ali mislim da nisam ni blizu svog maksimuma i da mogu još mnogo bolje. Puno sam radio i puno ću raditi, to je sigurno. Plivač koji hoće da se sprema za ozbiljnija takmičenja kao što su Paraolimpijske igre, Svetsko ili Evropsko prvenstvo mora puno da radi. 8 do 9 treninga u vodi po 2 sata i 2 do 3 puta u treretani ako želiš da budeš u eliti.
Na pitanje da li nalazi vreme za neke druge aktivnosti i da li ima neki hobi, Nemanja odgovara: Volim sa drugarima da igram Sony, to mi je neki hobi. Naravno, nađe se vremena za sve, ukoliko se dobro organizujemo. Postoji i vreme pauze kada se ne pliva tako da tad može sve da se nadoknadi.
O Nemanjinom talentu i upornosti svedoči i podatak da je 2014. na plivačkom mitingu u Boru osvojio bronzanu medalju u konkurenciji sa plivačima bez invaliditeta. Snaga volje i samodisciplina su njegovi najjači aduti.
Novinar: Milan Dojčinović
* Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.
