Gradski portal 018 – 14.12.2016
Ovo je priča o sportu u kome nema mesta za dečake, momke i naposletku muškarce. Ovo je sport koji je rezervisan isključivo za mlade dame. Muškarci se ovim sportom ne bave zbog toga što bi ga ukaljali nečim svojim prljavo muškim što svaki čovekoliki mužjak evolutivno nosi u sebi još od lovačkih dana iz plemenskih zajednica, već kako bi postojao barem jedan jedini graciozni ženski sport, koji nije ukaljala muška ruka ili noga. Iako je i u baletanke uspela da se uvuče ta dlakava muška noga, u ovaj sport još nije uspela da kroči. Prema nekim pričama koje sam čuo, dame koje se bave ritmičkom gimnastikom skoro pa da mogu volu da iščupaju rep (ne shvatati bukvalno), iako sve izgleda bezazleno kada ih čovek gleda kako se šepure sa vijačom i obručima i kako plešu ritmički i ženstveno kao po oblacima.
Dame koje se bave ritmičkom gimnastikom fizički su veoma izdržljive, kondiciono spremne i povrh svega, vešte i precizne u baratanju sa rekvizitima koji se koriste. Ova grana gimnastike postala je olimpijski sport 1984. godine i predstavlja spoj baleta, plesa i sportske gimnastike. Takmičenja su podeljena u A, B i C programe, od kojih se A i B programi odnose na pojedinačne vežbe, a C programi na grupne. Takmičarke su podeljene i grupisane prema uzrastu na: baby, children, kadetknije, juniorke i seniorke.
Pre dvadesetak godina u Srbiji su postajala samo tri kluba za ritmičku gimnastiku, dok ih je danas preko trideset. Prema rečima doc. dr Dragane Aleksić, profesroke na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću, kao i predsednice i glavnog trenera kluba „Gimnastix“ iz Niša, koji prema postignutim rezultatima spada u deset najuspešnijih klubova ritmičke gimnastike današnjice u Srbiji, ritmička gimnastika je u Nišu postojala od samog osnivanja sporta: Ritmička gimnastika je nekad davno u Nišu postojala u jednom gradskom klubu, pa je onda nastao vakuum od nekih petnaestak, dvadeset godina, niko se nije bavio rimtičkom gimnastikom, i onda je od 2006, 2007. odjednom došlo do ekspanzije.
Kako je disciplinovanost jedna od glavnih karakteristika ritmičke gimnastike može se reći da ovaj sport ne trpi lenstvovanje, pa tako nema ni nekih većih odmora. U ovom sportu se stalno razvijaju upale, telo se razgibava do samih granica, a spartanski stil treniranja neophodan je ukoliko takmičarka želi da postigne rezultate svetskih razmera. Stoga je od izuzetne važnosti da se od najranijeg uzrasta, otprilike od četvrte godine, počne sa treninzima. Tako Dragana Aleksić u klubu „Gimnastix“ takmičarkama odobrava odmor od svega 21 dan godišnje – sedam dana oko Nove godine i novogodišnjih praznika, kao i odmor od dve nedelje u toku letnjeg perioda. Dok grupne takmičarke treniraju po tri puta sedmično, individualne takmičarke u ovom klubu moraju da treniraju svakodnevno po dva sata. Međutim, prema rečima Dragane, koja je nekoliko puta bila prvak Srbije u sportskoj gimnastici, za vrhunske rezultate potrebno je pet do šest sati svakodnevnog treninga.
Devojka koja predstavlja ponos kluba „Gimnastix“ i koja je prepoznatljivo lice ritmičke gimnastike u Srbiji i regionu je Doroteja Rančić. Ova osamnaestogodišnjakinja je jedna od najuspešnijih niških i srpskih ritmičkih gimnastičarki s obzirom na to da je aktuelni državni prvak u ritmičkoj gimnastici u vežbi sa trakom. U poslednje tri godine osvajala je dva puta zlatnu medalju i jednom bronzanu, a na nedavno održanom međunarodnom takmičenju u ritmičkoj gimnastici u Crnoj Gori, osvojila je prva mesta u nekoliko disciplina. Pored zapaženih rezultata koje ostvaruje u sportu, Doroteja je i odličan đak srednje Medicinske škole sa prosečnom ocenom 5,00. Dan joj počinje tako što ujutru ide na školsku praksu, zatim na nastavu, da bi posle škole otišla na trening. Jedina je devojka u klubu koja trenira svakog dana od 18-22h. Za osam i po godina koliko se bavi ritmičkom gimnastikom Doroteja je propustila samo jedno takmičenje od ukupno šezdesetak održanih. Kada govori o ritmičkoj gimnastici to čini sa žarom u očima i osmehom. Na pitanje koliko je to težak i zahtevan sport odgovara: Treba dosta ulaganja, ali ako se nešto voli onda to nije toliko strašno, tako da nije teško.
Na konstataciju da očigledno nema mesta izlascima kada se ozbiljno baviš ovakvim sportom, seniorka ritmičke gimnastike uz smeh odgovara „Nađe se vikendom“. Za momka ne nalazi vreme i trenutno je ne zanimaju jer je odlučila da se maksimalno posveti svojoj karijeri, te uz smeh kaže: „Nemam ga, ne treba mi, samo mi još on fali.“ Na pitanje da li planira da upiše Medicinski fakultet ili DIF, odsečno i glasno odgovara: „DIF, naravno!“.
Međutim, iako beleži zadivljujuće rezultate kako na takmičenjima iz ritmičke gimnastike, tako i u školi, dva puta je bila odbijena za gradsku stipendiju zbog banalnih izgovora. Prvi razlog je bio to što je isuviše mlada, a drugi put je bilo to što je osvojila treće mesto umesto prvog. Da je konkurisala i treći put, možda bi tada izgovor bio da je već prestarela za tu stipendiju.
Dorotejin trener i slobodno se može reći njena druga majka je stručnjak za ritmičku gimnastiku koga smo već pomenuli, profesorka Dragana Aleksić. U klubu koji broji blizu 80 takmičarki različitih kategorija i uzrasta Dragana, uz pomoć svoje ćerke Andree Aleksić i najuspešnije takmičarke Doroteje Rančić, svakodnevno trenira i priprema mlade dame za takmičenja koja se održavaju širom našeg regiona. Dragana je sportsku karijeru započela još 1978. godine kao članica gimnastičkog kluba „Niš“. Godine 1983, 1984. i 1985. osvajala je prvo mesto na pojedinačnom prvenstvu Srbije u sportskoj gimnastici u višeboju, a 1984. treće mesto na seniorskom ekipnom prvenstvu SFRJ u sportskoj gimnastici. Nacionalni je sudija u ritmičkoj gimnastici za ciklus 2013-2017., kondicioni trener reprezentacije Srbije u sinhronom plivanju svih kategorija od 2014. godine, dobitnica je nagrade GK „Niš“ 1985. godine za izuzetan doprinos u razvoju gimnastike, a tu su i brojna naučna i ostala sportska priznanja.
Iskoristili smo jedan od treninga GK „Gimnastix“ da sa Draganom porazgovaramo o ovom ne toliko popularnom ali izuzetno zanimljivom sportu.
Dragana, pre svega, koliko je ritmička gimnastika zahtevan sport?
To je sport koji ne iziskuje veća materijalna ulaganja. Potrebna je sala i rekviziti, koji u Srbiji ne mogu da se nabave. To nabavljamo iz inostranstva. Svi sportovi koordinacionog karaktera su dosta teški. Ritmička gimnastika je članica Međunarodne gimnastičke federacije kao jedan od sedam sportova. Vrlo težak i zahtevan sport, koji ima strog pravilnik. Takmičarka mora po tom pravilniku da radi vežbe i najmanja greška se primećuje.
Šta se sve boduje na takmičenjima?
Postoje dve grupe sudija koji ocenjuju težinu vežbe i izvođenje. Četiri sutkinje ocenjuju težinu koreografije i da li su pokreti prema zahtevima Saveza, i ostalih 5 sudija koji procenjuju kako je takmičarka izvela tu vežbu, i onda se te dve ocene sabiraju i dobija se konačna ocena.
Koje sve discipline postoje u okviru ritmičke gimnastike?
Ritmička gimnastika ima 5 rekvizita. To su vijača, obruč, lopta, čunjevi i traka. Seniorke mogu da vežbaju sa svim rekvizitima, dok pionirke i mlađe pionirke vežbaju bez rekvizita.
Klub „Gimnastix“ je od svog osnivanja 2008. godine pa do danas šest puta bio organizator međunarodnog prvenstva u ritmičkoj gimnastici. Jeste li dobili neki vid materijalne pomoći i podrške od grada Niša ili je organizacija ovih prvenstava zavisila isključivo od budžeta kluba „Gimnastix“?
Prvi put smo bili organizatori 2010. godine. Sve ove godine Grad je ispratio naše takmičenje. Preskočili smo 2013. godinu jer tad Grad nije dao finansijsku podršku i zato to takmičenje tada nije održano. Ove godine su nas pomogli, a do sada su nas pomagali i iz opštine Pantelej, pošto na njihovoj teritoriji radimo, i lepu saradnju imamo i sa njima. Imamo 400, 500 takmičarki koje se takmiče što u grupnim što u individualnim vežbama.
Je l’ postoji neka liga, ili?
Ne, to je turnir, međunarodni turnir koji smo pokrenuli da bi promovisali ritmičku gimnastiku.
Koliko se ritmička gimnastika promenila od 80-ih godina i vremena kada ste se Vi takmičili pa do danas?
Svaki olimpijski ciklus se menjaju pravila za ritmičku gimnastiku, što znači da se svake četiri godine nešto otežava. Ta gimnastika koja je nekad postojala zadržala je maltene samo umetničku formu kao što ima sad. Sada su izuzetno teški elementi, zahteva se velika amplituda pokreta, zahteva se veliko majstorstvo baratanja sa rekvizitom. Drastično se promenila i u stilu oblačenja takmičarki, kao i po muzici.
Koliko je ovaj sport popularan danas?
Ovo je sport koji nije popularan i nepoznat je u gradu, bez obzira što na takmičenja dođe puno takmičarki. To je sport koji je u ekspanziji, što u svetu, to i u Srbiji.
Predstojeće Olimpijske igre u Tokiju članice kluba „Gimnastix“ će preskočiti, ali to ne znači da neće biti spremne za nove Olimpijske igre 2024. Do tada će takmičarke kluba „Gimnastix“ – Doroteja Rančić, Nikolina Pejić i Jovana Jevtić, koje su osvajale medalje na prvenstvima Srbije, nastaviti da promovišu ovaj sport, svoj grad i svoju zemlju. A možda se i do tih Olimpijskih igara 2024. promene kriterijumi za dodeljivanje stipendija. Ko zna.
Novinar: Milan Dojčinović
* Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.
