Naslovna Sve vesti Niš “TAJANSTVENI MLADIĆ IZ FOAJEA NARODNOG POZORIŠTA” – glumac Dušan Matejić

“TAJANSTVENI MLADIĆ IZ FOAJEA NARODNOG POZORIŠTA” – glumac Dušan Matejić

1683
0
PODELI

Gradski portal 018- 24.10.2016.

Pre nego što sam upisao novinarstvo, tokom gimnazijskih dana zaluđenički sam se bavio glumom. Pohađao sam časove glume kod Vesne Stanković, glumice niškog Narodnog pozorišta, koja je u to vreme vodila amatersku glumačku trupu od nas dvadesetak izabranih. Osećaj izabranog me je držao sve dok me nisu ošamarili tri puta na prijemnom za glumu na čuvenom beogradskom FDU i na novosadskoj Akademiji umetnosti. Prvi šamar (ne shvataj bukvalno) dobio sam od pokojnog profesora Vladimira Jevtovića sa FDU-a, drugi od Dragana Petrovića Peleta, a treći od glumca za koga svi shvate ko je tek kada se pomene njegova čuvena replika iz filma ,,Kad porastem biću Kengur”: ,,Rakiju ne pijem, al’ vinjak derem!“, od profesora Borisa Isakovića. Priprema za prijemni za glumu bio je pomalo mučan, pomalo blažen posao, kroz koji se rveš sa svojim alter egom, sa silnim glasovima koji se vrzmaju po tvojoj glavi, kao i sa vihorom emocija koje tinjaju u tebi.

Ukratko, to je bio proces samospoznaje i kopanja po tmini svog selfa. Sa spremanjem za ovakav specifičan prijemni ne smeš da preteraš, da te ti glasovi ne bi nadjačali a emocije potopile. Kvaka je bila da se spremaš do određene granice, jer ukoliko bi prešao tu granicu postojala je velika mogućnost da hiberniraš, atrofiraš i da doživiš sve ostalo što se završava na –iraš. U danima kada je niško Narodno pozorište bilo moj drugi dom, po hodnicima pozorišta i u foajeu sretao sam jednog mističnog momka u širokim košuljama koji je energično hodao i uvek bio sam. Kolegenica sa glume mi je rekla da i on hoće da pokuša da upiše glumu i da piše poeziju… Nekoliko meseci kasnije, upoznao sam tog usplahiranog mladića po imenu Dušan Matejić. Kasnije smo se sretali i na nekim književnim večerima na kojima je čitao svoje pesme i prozborili bismo koju reč o tome šta ćemo spremati za prijemni za glumu. Bio je i više nego dobar u pisanju poezije i u interpretaciji. Talenat je bio tu, samo je trebalo tu talent-energiju ispravno kanalisati. U to vreme nije bio baš u dobroj finansijskoj situaciji. Sećam se da je pričao da se boji da neće sakupiti novac za put i za uplate za prijemni. Onda je nestao. Nisam ga video više od pola godine, da bih posle tog vremena saznao da je neposredno pred prijemni dobio boginje i da nikako nije mogao da ode na polaganje. Godinu dana kasnije, pričalo se da je u uži izbor FDU-a ušao neki Nišlija, što je bilo na nivou urbane gradske legende, jer su svi tada pričali da beogradski profesori imaju averziju prema kandidatima iz Niša i generalno sa juga Srbije. Niko nije bio siguran ko je bio taj ili ta. Teško je bilo poverovati da će neko iz Niša upisati beogradski FDU, jer se to desi otprilike svake godine kad proleti Halejeva kometa, ali se ubrzo pročulo da je taj kandidat bio Dušan Matejić-Halej. Razbucao je tročlanu komisiju kao kometa i ušao u uži izbor odakle je ušao i na velika vrata glumačkog sveta. Nakon pet godina napornog rada na sebi, posle završenih osnovnih akademskih i master studija, Dule je ovog meseca postao asistent na Glumi na FDU i svoju porodicu i prijatelje učinio još ponosnijim. O tome kakav je Dule bio pre upisa na FDU, kako su izgledale njegove studije u Beogradu, sa kim je živeo a sa čime se sve suočavao, kako se snašao u ulozi za novu „Zonu Zamfirovu“, na kojim glumačkim projektima je trenutno angažovan i o još nekim detaljima iz njegovog privatnog života, čitajte u razgovoru koji sledi.

 

  1. Čitaoce će sigurno interesovati čime si se bavio pre odlaska na FDU, kakva si ličnost tada bio, jesi li imao neki hobi, u koju srednju školu si išao, pa ću na početku ovog intervjua iskoristiti priliku da te pitam upravo to?

– Pre upisa na FDU aktivno sam pisao poeziju i bavio se malo slikarstvom. Išao sam u Prehrambeno – hemijsku školu u Nišu, poznatiju kao ”Džamija”, smer – zaštita životne sredine. Borio sam se kao lud sa raznim hemijama i fizikama, jedino su mi išle vannastavne aktivnosti. Bio sam dosta ekstrovertniji nego sada, ali sam imao i trenutke potpuno usamljenosti. To je bio period kada sam otkrivao sebe i svoj neki unutarnji svet. Bio sam sklon mistifikaciji, ali su to profesori na Akademiji kasnije doveli u red.

 

  1. Pre upisa na FDU bio si član amaterskog glumačkog ansambla koji je vodila glumica niškog Narodnog pozorišta Jasminka Hodžić, ukoliko se ne varam, ali je prijemni za glumu ipak zahtevao određenu psihičku pripremu i uvežbavanje monologa, tako da prethodno iskustvo nije bilo dovoljno. Koliko dugo si se pripremao za polaganje prijemnog i jesi li uopšte očekivao da ćeš položiti?

-Kratko sam bio kod Jace u njenoj školi glume, ali me je ona pripremala za prijemni. Spremao sam se posle treće godine srednje škole da probam, pa sam dobio boginje baš pred prijemni, a sledeće godine sam se spremao četiri meseca aktivno. Ne znam da li sam očekivao da ću da položim. Moguće da jesam. Jer je moja želja bila ogromna. To je najveća želja koju sam ikad nosio u sebi. Položio sam prijemni dramskim monologom iz romana ,,Derviš i smrt”, a komedija mi je bila jako loša. A kasnije, u jednom momentu, su me čak obeležili kao mladog komičara, ali sam se izborio protiv te etikete.

  1. Nesumnjivo je da si bio jako srećan nakon što si prošao i širi i uži krug tog famoznog prijemnog za beogradski FDU, ali da li se u nekom trenutku javio strah da možda nećeš moći da opravdaš ukazano poverenje?

-Strah se javio već prvog dana, a onda je posle sedam dana fakulteta je prerastao u još veći strah, čak u blokadu. Bio sam ubeđen da sam nekako prevario članove komisije i da ja nisam za glumu. Imao sam ogromna očekivanja od sebe i to ume da ukoči studenta koji je na početku. Kasnije sam shvatio da moram da poništim sebe da bih, paradoksalno, otkrio sebe. Prva godina i služi tome. Tu ponovo otkrivaš svoje roditelje, detinjstvo, želje, snove, sedam velova stida i straha. Mučno ali korisno.

 

2(foto:privatna arhiva)

 

  1. Sada, kad si pomenuo to, a i s obzirom na to da se od glumca očekuje da u potpunosti ovlada svojim telom i da istraži najtamnije dubine svoje ličnosti pitao bih te koliko su za tebe studije bile izazovne i koliko ti je bilo potrebno da spoznaš sebe?

-U glumi je osnovno da delaš iz svog bića, a to podrazumeva apsolutno poznavanje svojih spoljnih i unutarnjih karakteristika. Studiranje glume ima svoje faze, kao kuća što ima temelj, spratove i krov. Kroz svaku fazu mora da se prođe da bi se došlo do vrha. Meni je lično period studiranja nejlepši period u životu. Bezbroj puta je bilo preteško, sa puno preispitivanja, sumnji, pa čak i depresije, ali kad znaš da si u pravim rukama i imaš potpuno poverenje u svog profesora, onda znaš da je svaka muka smislena. Puno izazova i puno prepreka, ali tako je, ja mislim, u celoj karijeri jednog glumca.

 

  1. Kako su izgledali studentski dani u potpuno novom gradu i okruženju? Gde si stanovao i sa kim?

-Prve tri godine studiranja nisam ni video Beograd. Po četrnaest sati dnevno smo bili na Fakultetu. Tu ti je kuća, tu ti je porodica. U početku je stvarno bilo teško, drugačije, zbunjujuće. Čak sam imao osećaj da više ne pripadam nigde, kao na nekoj ničijoj zemlji. Imao sam sreću da stanujem blizu Fakulteta, kod jedne žene Snežane Miščević, koja je skoro pet godina brinula o meni kao o svom sinu, koja je u mom životu posebno važna. Ona je umnogome olakšala moje studiranje, pratila je ceo moj razvoj i stasavanje u glumca. Danas nje više nema i ja mogu da kažem da je ona zasigurno bila moja druga majka. Zahvalan sam joj do kraja.

 

  1. Jesu li ti kolege sa studija nadenule neki nadimak?

-O, pa kako da ne! Bata Dule, Dućko, Profesor, Scenopokretni, Cojle…Mada sam indirektno i ja sam kumovao svemu tome. A profesor Vlada me je zvao Smeško, profesor Ferid Karajica – Smajli.

 

  1. Je l’ možeš ukratko da opišeš tvoj odnos sa pokojnim profesorom Vladom Jevtovićem? Koliko ste se razumeli i jesi li nekada bio ljut na njega?

-Profesor Vlada Jevtović je bio moj drugi otac, moj duhovni otac. I to će uvek i biti. Mi smo se razumeli potpuno, od prvog susreta do tužnog, poslednjeg. Za mene, on je bio najveći profesor glume kod nas. Imao sam privilegiju da učim od njega i o glumi i o životu, pa i o filozofiji pozorišta. Jednom sam bio ljut na njega, jer mi jedan njegov pedagoški postupak nije bio jasan, ali sam se ubrzo uverio da nisam u pravu. Vlada je uvek znao šta je za mene najbolje. Imali smo nekoliko sadržajnih i značajnih razgovora u četiri oka, koje ću pamtiti zauvek. Sećanje na njega, na njegove časove i ponovno čitanje njegovih knjiga – uvek će biti moj svetionik u glumi koja ponekad ume da bude mračan tunel.

  1. Tvoja prva profesionalna uloga bila je?

–  Uloga Ivana Ivanovića u predstavi ,,Knjiga druga” u režiji Anđelke Nikolić, u           Narodnom pozorištu u Beogradu.

  1. Gde više voliš da igraš, u pozorištu ili na filmu? Zbog čega?

-Volim i pozorište i film. I jedan i drugi medij ima svoje osobenosti, prednosti i mane. Izazov je i jedno i drugo. Ipak, pozorišni mehanizam je mnogo bliži mom načinu razimšljanja. Ono što je u pozorištu autentično, to je živ kontakt (sa publikom). Sve ostalo je samo simulacija živog kontakta. Takođe, često na filmu izostane proces u svom pravom smislu, a u pozorištu je proces jako značajan i za krajnji rezultat i za samog glumca.

  1. Koliko je lik koji tumačiš u novoj Zoni Zamfirovoj bio zahtevan za tebe? Kako si se snašao?

-Bio je zahtevan lik, ali ne previše. Mnogo je zahtevnije za mene bilo samo snalaženje pred kamerom. Igram Koteta koji je pomalo nesnađen, naivan, ali zanimljiv čovek. Mislim da sam se dobro snašao u svemu tome, ali naravno, uz veliku pomoć divnih partnera i kolega. Milan Vasić i Aleksandar Ristoski su mi naročito pomogli da uradimo scene kako treba. Videćemo tek da li smo zapravo uspeli.

  1. U kojim žanrovima najviše voliš da glumiš?

-Volim razlićite žanrove. Divno je i značajno kad glumac ima prilike da igra u mnogim žanrovima. Meni najviše odgovara psihološki realizam, socijalne drame, ali volim i komediju, vodvilj, sitkom…

  1. Omiljeni film?

-Nemam omiljeni film. Volim ,,Maratonci trče počasni krug”, ,,Život je lep”, ,,Klopka”, ,,Profesorka klavira” i svašta tu još ima…

  1. Na kojim projektima si trenutno angažovan i je l’ nalaziš vreme za porodicu?

-Trenutno spremem predstavu ‘’Brod ljubavi’’ Nebojše Romčevića, u režiji Angelča Ilievskog, u Narodnom pozorištu u Nišu. Nedavno sam počeo da radim i kao asistent na FDU, na glumi. Tako da je vremena za porodicu stvarno malo, ali trudim se da uspostavim neku ravnotežu između posla i privatnog života, da bih imao neku neophodnu bazu iz koje mogu i da stvaram i da nalazim prostor za odmor.

  1. Kada možemo ponovo da te očekujemo u niškom Narodnom pozorištu?
  1. novembra – premijera ,,Broda Ljubavi”

3(foto:privatna arhiva)

Dušan će do kraja svog života pamtiti premijeru dečije predstave ,,Petar Pan”, jer je Milorad Mandić Manda u ovoj predstavi preminuo u njegovom zagrljaju. Kako kaže, odmah na početku predstave u kojoj je Manda igrao svoju omiljenu ulogu kapetana Kuke, a on kapetanovog pomoćnika Smija, Kapetan Kuka mu je pao u zagrljaj i zajedno su s broda pali u vodu. Iako ovog dela nije bilo u scenariju Dušan je pomislio da Manda improvizuje, ne sluteći da je čuveni glumac doživeo infarkt od koga je i umro.

Iste večeri Dušan je u Narodnom pozorištu odigrao predstavu ,,Knjiga druga” u kojoj se između ostalog ljubi sa glumicom Nelom Mihailović. Kaže da se osećao kao da je u bunilu i da je mnogo voleo Mandu. Naposletku, takav je glumački život, ponekad moraš biti čvršći od čelika, a ponekad mekaniji od pamuka, jer pravi glumac je neka vrsta nadčoveka koji ume da se poigrava emocijama.

Novinar: Milan Dojčinović

*   Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde