Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO da ne KAŽEM – PAZI KOJEG VUKA HRANIŠ

ŠTO da ne KAŽEM – PAZI KOJEG VUKA HRANIŠ

23
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 16.03.2019

Ni SAD, niti EU , kao ni drugi veliki igrači ne mogu da prisile Prištinu da povuće takse na srpsku robu…

Na severu Kosova naseljenom Srbima primećuje se porast napetosti, izjavila je portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova, prenosi „Sputnjik“.

Kosovski predsednik Hašim Tači rekao da iza ubistva Olivera Ivanovića stoji „šef kriminala na severu Kosova i Metohije“ Milan Radoicic.

On je istakao i da je istraga pokazala da je Beograd naručilac ubistva, prenose prištinski mediji.

Najmanje 49 osoba je ubijeno, a desetine ranjeno u pucnjavama u dve džamije na Novom Zelandu, u gradu Krajstčerču. Uhapšeni napadač je identifikovan kao Brenton Tarant, Australijanac.

Avion tipa boing 737-800 je prinudno sleteo u Siktivkar, grad na severozapadu Rusije, zbog problema s motorom, preneli su mediji.

Posle svih ovih vesti čoveku ne preostaje ništa drugo, nego da se samoubije. Toliko crnila i zla u svetu, da prosto nemaš za šta da se uhvatiš i u čemu da nađes razlog da živis.

Pošto si prinudjen da živiš, jer nisi samoubica, onda moraš da pronađes smisao života. Je li baš sve tako crno, i boje li svet samo ovakve vesti? Pa naravno da ne boje. Pored nas, i oko nas se odvija zivot koji pripada drugom svetu, svetu u kojem stanuje dobro i u kojem zive neki normalni ljudi.

Eto……na Univerzitetu u Nišu juce Forum mladih naučnika. Okupili se mladi ljudi, puni znanja, entuzijazma, želje da izgrade sebe i promene svet. U njih treba gledati, i o njima razmišljati, recimo. Tamo je neki Đordje Ogrizović, neki Vuk Bibić…….i još mnogi, kojima su dobre stvari na pameti, pozitivne misli u glavi i koji su primer da se i u ovako

naopakom svetu može živeti drugačije. Pretpostavljam da nije lako, ali sudeći po primerima iz prakse i nije toliko teško. Može se, dakle, kad se hoće.

Zanemarili smo običan život, svakodnevicu u kojoj se od malih stvari živi, u kojoj te sitnice čine srećnim, i gde pronalaziš taj, večno traženi smisao života, izgubljen negde usput.

Vraćam se Forumu mladih naučnika. Održava se pet godina unazad. A krenulo se u priču sasvim slučajno. Ideja se začela u glavi nekog malog, običnog, nikome znanog učenika Jovana Milića koji želeo da na ovaj način pomogne sličnima sebi da se sebi okrenu, da se uhvate za ono što je dobro, da to dobro neguju i pretvore ga u nešto još više i još bolje. I uspeo je Jovan Milić, danas student Mašinskog fakulteta, da napravi čudo od svog života siromašnog dečaka koji je mogao da ode bilo kojom stranputicom ( a milion ih je na raspolaganju) koji je mogao da postane loš, koji je mogao danas da bude na marginama društva.

A nije. Jovan Milić je na vrhu sa svoje 24 godine. Jedan od najboljih studenata na Mašinskom fakultetu, osnivač humanitarne organizacije Nađi Raula koja pomaže siromašnim đacima, dobitnik bezbroj nagrada, uključujući i najviše priznanje grada nahgradu 11 januar kao najmlađi nišlija u čije je ruke stiglo, a onda i državnog odlikovanja koje mu je nedavno uručio lično predsednik Vučić.

Jovan je uspeo da nađe smisao života, koji je i opisao u svojoj knjizi „ I siromašni imaju svoj san”. I nije sebi dozvolio samo snove, već je snove pretvorio u javu. I živi ih sada.

Zašto sve ovo govorim? Zato što smo svi mi pomalo Jovan Milić. Svi smo ( i mladi i stari) u nekoj nedođiji u kojoj ne možemo da se snađemo, u kojoj bauljamo u iščekivanju da će nešto da nam se desi, pa da nam bude onako kako smo u glavi zamislili da bude.

A ono neće, neće ni da mrdne. Neće, zato što mi nećemo. Jovan je hteo, i stigao je do cilja, ne čekajući nekog da ga tamo.

16.Mart

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar

Connect with Facebook

Molimo vas unesite vaše ime ovde