Naslovna Omladina u tuđini Koliko (ne)vredi srpski pasoš u realnosti – proverila diplomirana pravnica ciriškog Univerziteta...

Koliko (ne)vredi srpski pasoš u realnosti – proverila diplomirana pravnica ciriškog Univerziteta Anđelija Miladinović

322
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 28.12.2017.

Prema najnovijim podacima organizacije za vrednovanje svetskih pasoša „Passport index“ Srbija je zauzela 79. mesto od 195 zemalja u svetu. Osnovni parametar za vrednovanje pasoša bio je prekogranični pristup koji imaju vlasnici pasoša, a kako naši sugrađani imaju jako izraženu želju za prekogranični pristup ovim laskavim 79. mestom možemo se ponositi. S obzirom na sve izraženiju želju građana Srbije za prekogranični pristup i istup sa teritorije Srbije, napredak na ovoj listi je zagarantovan. Sa našim standardom već sledeće godine možemo zauzeti poziciju 69. Za dve, najdalje tri godine možemo zauzeti doggy poziciju, a za četiri, najdalje pet godina misionarski možemo ući u top 5 zemalja sa najmoćnijim pasošem sveta i sa najvećim brojem prekograničnih pristupa bez povratka. Poput laskave pozicije 79, 79 je razloga zbog kojih vlasnika pasoša zemlje međ’ šljivama ne fermaju ni za cvrljivu šljivu u nekim tamošnjim zemljama EU. Naviknuti na GMO voće, stanovnici EU jednostavno nisu navikli da cene prirodne šljive i u tome leži problem. Organski ne gotive našeg čoveka jer se hrani zdravo, a uz to im smeta i sve jači pasoš naše zemlje. Međutim, iako sa podozrenjem gledaju na našeg čoveka (odgojenog na neprskanim šljivama) posle izvesnog vremena shvate koliko smo prodoran narod, koliko je naš čovek vredan, uporan i kako nikad ne odustaje od onog šta je zacrtao, jer srpski inat je jak poput gravitacione sile!

Upravo je taj srpski gravitacioni inat (tzv. SGI) našu sagovornicu, Anđeliju Miladinović (25), odveo u Cirih i držao je sve dok nije diplomirala na Pravnom fakultetu ciriškog univerziteta cum laude, sa prosečnom ocenom 5.1 od 6. Pored osnovnih akademskih studija Anđelija je završila i master studije na pravima sa fokusom na međunarodno i EU pravo. Kako zbog „jačine“ našeg pasoša nije mogla da dobije radnu vizu u Švajcarskoj, nakon nekoliko pravnih poslova koje je obavljala u konsultantskim firmama „KPMG“ i „McKinsey“, stacionirala se u Poljskoj gde je nastavila da radi za „McKinsey“ kompaniju sa nadom da će uskoro dobiti papire za rad u EU.

Srbiju je odlučila da napusti iz više razloga, ali kao glavni navodi nemogućnost napredovanja. Na pitanje šta je to što je opredelilo da napusti svoj grad, odgovara:

Više stvari, ali i ne bih mogla da odredim hijerarhiju među tim motivatorima. Priče nekih ljudi koji su se odlučili na taj potez, to što mi se dopalo kako su se razvili i napredovali. Ideja o mogućnostima koje takav potez pruža, mada u tom momentu samo ideja, tek sada stičem potpunu svest. Moje samopouzdanje da bih tako nešto mogla uspešno da odradim i nedostatak pravih izazova u dotadašnjem školovanju. Prelepa univerzitetska zgrada u Cirihu i sam grad. Svest o tome da sam štreber, u smislu da obožavam da učim ali da mrzim uzaludne radnje te da bi bilo dobro da studiram negde gde ne moram da recitujem gluposti naučene napamet.

Studirala je na nemačkom jeziku, a u njenoj generaciji pravnika bila je jedini stranac. Nije imala nikakve povlastice kao inostrani student i ispite je spremala i polagala kao rođeni Švajcarac.

Studije su bile izuzetno zahtevne i stroge. Obim gradiva je ogroman, osnovne studije traju 3 umesto 4 godine, ispiti su najčeće godišnji. U mojoj trećoj godini polagala sam 12 predmeta u periodu od 8 radnih dana. Dešavalo mi se da imam dva ispita na isti dan,  jedan od 4, drugi od 3 sata. Zahteva se ogromno znanje ali i mozak i logičko zaključivanje. O tome koliko su studije zahtevne najbolju sliku pruža broj ljudi koji diplomiraju u roku, a to je obično nekih 30, 40 studenta od oko 1000 koji započnu studije.

U suštini, Švajcarci imaju fenomenalnu svest o tome da im ne treba toliko mnogo visoko obrazovanih ljudi i da studije nisu za sve. Iz tog razloga, fakulteti konstantno pooštravaju svoje kriterijume i studenti konstantno odustaju od pravnih (i drugih) studija i opredeljuju se za neku od alternativa. Po mom mišljenju, to je potpuno ispravno ali činjenica jeste da sam svoj izbor studija oplakala nebrojeno put. (smeh)

 foto:privatna arhiva

Iako je u studentskom društvu Švajcaraca bila auslander nakon njenog uspeha na Fakultetu počeli su da je gledaju drugim očima.

Malo me je traumirala njihova arogancija na početku ali kako sam postajala bolja na fakultetu i oni su bili bolji prema meni. Ne mogu da generalizujem, bilo je groznih i bilo je super ljudi. Ono što mogu da kažem jeste da su oni specifična sorta, kao i mi uostalom, i da je kulturološki jaz dosta širok. Jesam se družila sa nekim Švajcarcima, pogotovu na početku studija, ali od ljudi sa kojima se i dalje družim, većina je sa naših prostora ili su kao i ja, bili stranci tamo. Poslovno, obožavam švajcarski mentalitet ali ne mogu da kažem da bih Švajcarca odabrala za klabing. (smeh)

Nakon završenih osnovnih akademskih studija prava na ciriškom univerzitetu, upisala je magistarske studije i putem razmene studenata provela i jedan semestar na holandskom Univerzitetu grada Mastrihta. Iako je ovaj univerzitet bio dobro povezan sa međunarodnim institucijama i tribunalima, zbog toga što je u kratkom periodu boravila u ovom gradu, kao i zbog toga što je sa srpskom studentskom vizom bilo nemoguće raditi, honorarni rad ili stručna praksa su izostali.

Kao prednosti fakultetskog obrazovnog sistema Švajcarske i Holandije navodi mnogo više pisanja naučnih radova, kao i visok standard pri ocenjivanju ispita i radova u materijalnom smislu i u smislu forme. Međutim, kao mane evropskog fakultetskog obrazovnog sistema ističe:

Neke stvari su tangirale konkretno kod mene kao stranca, a najbitnije je bila ta nemogućnost da radim, čak i neplaćeno i steknem praktično iskustvo. Još jedna mana koja se odnosi isključivo na Cirih jeste nedostatak svesti o potrebama stranih studenata i nedostatak bilo kakvog mehanizma podrške istim. (Buddy sistem, mali broj kurseva nemačkog, nedostatak stipendije za strance do master studija i sl.). Poslednje se ni u čemu ne odnosi na Maastricht jer je taj fakultet izuzetno internacionalan. Što se još tiče mana, stres je ponekad bio potpuno nepodnošljiv i i dalje mislim da takav sistem ispita nije u potpunosti neophodan.

 foto:privatna arhiva

Kako na osnovnim akademskim studijama nije bila stipendirana, morala je da radi i neke part time poslove, nakon čega joj je stigla zabrana za svaki vid rada od švajcarske migracione službe.

Radila sam u restoranu/baru za vreme vikenda, kao bejbisiterka i ponekad na faksu kad su se dešavale neke proslave ili sl. Zabranili su mi nakon zahteva mog poslodavca da dobijem radnu vizu koja samo potvrđuje moje pravo da radim do 20 % nedeljno. Tražili su neke stvari koje suštinski ne mogu da se dobiju i odbili dve žalbe mog poslodavca i preporuku mog fakulteta. Švajcarci ne brane studentima da rade nego je to pravo uskraćeno studentima iz zemalja trećeg sveta, u koje spada i Srbija. Ta praksa migracione službe se možda bude promenila jer znam da je trenutno u toku spor tim povodom pred najvišim sudom ali koliko znam, još uvek nije. Što se tiče načina, uručena mi je zvanična odluka migracione službe što je značilo da bi svaki dalji rad, čak i neplaćeni bio nelegalan.

Sa srpskim pasošem i državljanstvom u Švajcarskoj Anđelija je bila nemoćna. Iako su njene kolege Švajcarci sa studija već pri kraju osnovnih akademskih studija bili na stručnim praksama, Anđelija je morala istrpi ovu neravnopravnost i da ponovo probudi u sebi srpski gravitacioni inat.

Srpski pasoš joj je bio velika smetnja i nakon završenih osnovnih akademskih i master studija prava. Iako ima izvanredan prosek sa studija i iako gotovo perfektno govori nemački jezik, kao Srbin sa diplomom švajcarskog univerziteta šanse za posao su minimalne. Aplicirala je za posao u mnogim švajcarskim firmama, ali odgovor je uvek bio isti – nedostatak stučne prakse i srpski pasoš bili su glavni problemi.

Poslodavci su mi mahom pisali da im je skoro nemoguće da za mene obezbede radnu vizu i čak mi preporučili druge načine, tipa, zaposlenje u EU ili prebacivanje uz pomoć međunarodnih kompanija nakon nekog određenog staža. Nažalost, znajući švajcarske zakone i praksu migracione službe, znam da ovo nisu prazne reči i savršeno sam svesna koliko je teško dobiti njihove papire, posebno ako udaja nije opcija. (smeh) Mislim da nije nemoguće, i ja definitivno radim na tome ali činjenica da konkretni rezultati, diploma, jezici i savršena integracija u društvo nisu presudni jeste demotivišuća.

Da budem iskrena, ja još uvek nisam skroz sigurna da je Švajcarska zemlja za mene i da bih volela da život provedem tamo ali mi uskraćivanje prava da sama odlučim o tome izuzetno smeta.

Pozitivna činjenica jeste da su moje prijave za posao u Beogradu i nekim drugim zemljama prolazile dosta dobro, te da sam par puta kontaktirana preko Linkedin-a, znači da moje obrazovanje definitivno ne prolazi nezapaženo. S te strane, spoznaja da je moj pasoš u suštini jedino što je problem nije toliko loša.

foto:privatna arhiva

Nakon saznanja da će osim udaje biti gotovo nemoguće da dobije radnu vizu za Švajcarsku, odlučila je da primeni plan B. Preselila se u Beograd i tamo se zaposlila u konsultantskoj firmi „McKinsey“ putem koje je otišla u Poljsku. Dok čeka papire za nesmetani rad u zemljama EU, pitali smo je da li razmišlja o povratku nazad i hoće li nostalgija preovladati nad srpskim gravitacionim inatom.

Ja volim Niš i presrećna sam kada dođem kući ali me istovremeno isti često rastužuje. Ne razmišljam o povratku u Srbiju jer već tri poslednje godine izdržavam samu sebe a u Srbiji, radeći u Beogradu, shvatila sam da tako nešto neće biti moguće još u najmanje dve, tri naredne godine. Novac nije sve ali meni moja samostalnost jeste jedna od bitnijih stvari. Dalje, kvalitet života je jednom rečju loš i videvši koliko život može da bude normalan i lep, ne mogu da se vratim i prihvatim da ću svakodnevno da brinem o preživljavanju. Neću da smrdim na cigare svaki put kada izađem u grad i neću da se budim sa pogledom na dvorište prekriveno đubretom. Ne mogu da se pomirim sa tim da znanje, trud i radna etika ne vrede ništa i da je sutra potpuno nesigurno. Ljudi su tužni, uplašeni i nezadovoljni i primetila sam da mi ponestaje životne energije i motivacije što više vremena provedem tu. S druge strane, svi meni najbitniji ljudi i dalje žive tu i nedostaju mi svakodnevno zbog čega mislim da ideja o povratku nikad ne ode potpuno. Svoj se svome raduje i najviše zavidim ljudima koji mogu da putuju koliko god hoće a koji opet mogu da pristojno rade i žive u svojoj zemlji. Ja sam lično prezahvalna na mojim putovanjima i selidbama ali ne mogu da kažem da ne bih volela da je povratak i dostojanstven život u Srbiji moguć. Smatram da nacionalni identitet, svest o sopstvenom poreklu i istoriji jesu izuzetno bitni za razvoj jedne uspešne i svestrane individue iako to mozda zvuči nebitno ili čak paradoksalno. Jedan od razloga zašto sam se fokusirala na međunarodno pravo jeste i mogućnost da predstavljam Srbiju u međunarodnim organizacijama i da pokušam da promenim nešto umesto da je samo kudim. Videćemo, ko zna. Trava u Evropi definitivno jeste zelenija ali možda bi neki u Srbiji mogli da probaju da zaliju ovu našu pa da vidimo šta bi mladi tada rekli.

Novinar: Milan Dojčinović

*   Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2017. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša

 

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar

Connect with Facebook

Molimo vas unesite vaše ime ovde